World In My Eyes

My Piece

Pet minuta

Znaš kako ja to zamišljam?
Ti spavaš. On uleće u sobu. Dere se! Budi te! Gledaš ga dok stoji iznad tebe i maše rukama u grču. Reči ti još uvek ne dolaze do svesti, samo posmatraš njegov mefistovski izraz lica. Bunovna si.
Polako ustaješ. Trgneš se od straha jer uzima tvoje stvari i trpa ih u torbu. Šapućeš "Smiri se". Okreće se ka tebi. Baca ti torbu u ruke i gura iz stana. Ti si sitna, ne treba mu mnogo snage za to. Gađa te onim tvojim teget, letnjim sandalama i nestaje iza vrata. Čuješ bravu u vratima kako se okreće. Neće se više vraćati.Treseš se od straha dok nazuvaš sandale i ideš do lifta. Sandale klepeću, ali ti to ne čuješ. Pritiskaš dugme, čekaš deset minuta, ali ti to ne primećuješ. Neko drugi bi krenuo stepenicama, samo dva sprata niže, samo što pre da ode odatle, ali ne i ti. Ti si unezverena, vrtiš se u krug, privijaš tašnu uz sebe, grižeš ruku. Ulaziš u lift, drhtiš. Tri, četiri, pet puta nervozno stiskaš PR dugme. Počinješ da plačeš, ne prestaješ da se treseš, razmišljaš da me pozoveš. Vreme kaže 04:23, kasno je ili rano za mene.
Sad si već kod kola. Tražiš ključeve, ubacuješ ih u bravu, pališ auto i odlaziš. Voziš kao kada si pijana. Kršiš sva pravila, dereš se uz muziku kroz suze i nekontrolisano smeješ.
Šta je dalje bilo sa tobom, nije ni bitno. Ni za tebe, ni za mene, ni za ovu priču.

Reči

Kao pokvarena česma.

Početak

Idem ja tako i sapletem se (o idiota)!

Unutrašnji emigrant

Sumanuto proleće, neodlučno na početku.
Svaki dan čujem glas koji postavlja teška pitanja dok okolina sumanuto ćuti jer igraju, kao u ritmu, opijeni. Posmatram graške znoje koje im se slivaju niz čelo i kunem se da čujem svaku kap kako vrišti...nešto.
Danima pokušavam da otmem priznanje. Razumom. Od sebe.Virim kroz rolotne, retko palim svetlo i zato ne pomeram stvari.
Nisu godine pojele talenat već prioriteti. Nisu dela ostala već nedela. Ali koje "nisu" i "već" su me orobile?
Oh, ne sviđa mi se glas koji čujem.

Cobe je živ!

Sveti Petar je okupio Stanovnike Neba vidno raspoložen.
- Imam za sve vas radosnu vest! I kod nas na Nebu je najzad uvedena kablovska!
Prolomio se aplauz sa svih strana.
- Za početak neće biti cenzure i možete da gledate šta god hoćete - obavestio ih je Sveti Petar. - Ali ja bih vam preporučio veronauku i eventualno sport...

Stanovnik neba Slobodan Milošević je odlučio da ignoriše preporuku svog čuvara i čim se dokopao daljinskog okrenuo je RTS. Na njegovu radost počinjao je Dnevnik.

"U toku svoga odmora na Kopaoniku predsednik Belorusije Lukašenko odvojio je malo vremena da porazgovara sa državnim vrhom Srbije..."
- Drug Aleksandar se odmara u Srbiji?! - iznenadio se drug Sloba.

"Predsednik Srbije ponovo se obratio pismom savetu bezbednosti u kome ih podseća da je Kosovo integralni i neodvojivi deo Srbije i da ni po koju cenu nećemo priznati bilo kakvu takozvanu republiku Kosovo..."
- To kolega! - odobravao je glasno. - Ne damo Kosovo!

"Ministar policije Ivica Dačić izvršio je danas smotru Specijalnih jedinica policije. Ministar je pohvalio rad policajaca i izrazio potrebu za povećanjem kadrova...."
- Ma zar je to moguće?! Moj mali Ivica ministar policije! - reagovao je čudjenjem bivši predsednik.

"Predsednik Vlade u razgovoru sa sindikatima je naglasio da je program vlade socijalno odgovorna država i da će sve dosadašnje privatizacije biti ponovo preispitane....
- Dabome! - slagao se drug Sloba. - Dole kapitalizam! Živeo socijalizam!

"Ministar za infrastrukturu Milutin Mrkonjić obišao je gradilište na mostu kod Beške i obećao da će most biti gotov mnogo pre roka....
- Pa moj drug Mrka opet gradi! - komentarisao je Milošević. - Ne mogu da verujem!

"U Kosovskoj Mitrovici su gradjani srpske nacionalnosti ponovo protestvovali i tražili da sa Kosova što pre odu predstavnici medjunarodnih snaga....
- Tako je drugovi!- pljeskao je drug Sloba. - Isterajte sve okupatore sa svete srpske zemlje!

"U Naftnoj industriji Srbije danas se predstavilo novo poslovodstvo koje sačinjavaju novi vlasnici iz Rusije...
- Rusi kupili NIS?! Pa to je fenomenalno! - radovao se drug Sloba.

"Predsednica parlamenta Slavica Djukić-Dejanović danas je zakazala sastanak predsednika poslaničkih klubova da bi izašlo iz aktuelne krize...
- Drugarica Slavica predsednica parlamenta!!

Slobodan Milošević je iznenada ustao od televizora i otrčao kod Svetog Petra.
- Dosta je bilo ove farse!- vikao je na zbunjenog sveca. - Koga vi zezate, bre!? Mene ste našli! Pa ja uopšte nisam umro!

Sprski film

"Srpski film želi da uznemiri. Da vas zgrabi za podsvest i povadi sve što ste tamo sakrili jer se plašite istine. Da učini vaše košmare daleko zanimljivijim i težim. Da ostane s vama zauvek."

Aleksandar Radivojević, scenarista

Bela Crkva

Ispred mene vrata. Drvena. Sa crvenom bravom. Pogled mi je fokusiran na ključu koji se lagano njiše u bravi, kao klatno. Tiiik-taaak. Tiik-taak. Tik-tak. Pratim taj ritam i zaustavljam dah. Držim ga do krajnje granice gušenja i malo preko toga – do panike, vrtoglavice, trenutka kada mi milion haotičnih misli projuri kroz mozak. Onda ispustim “puh” i brzo udahnem vazduh. Nekoliko minuta za smrt i samo jedna nanosekunda za život.

Bračni krevet, televizor, sto, dve stolice, ormar, frižider i kupatilo okružuju me u sobi u kojoj sedim sama. Na zidu jedna slika. Jeftina ikona scene “Sveti Georgije ubiva aždahu”. To me tera da se zapitam iz kojih pobuda i potreba su ljudi izmišljali ovakve priče u svoje vreme. Kod nogu mi stoji torba a na krevetu, iza mojih leđa, još par stvari koje treba spakovati. Neke sitnice. Za par minuta kola će doći po mene i odvesti me odavde u grad koji će me ponovo uljuljkati u svoju rutinu i umrtviti osećanja; u sobu, čiji sam svaki pedalj izmerila više puta. Pogledam na sat - 09:47. “ Ovde se živi toliko sporo da i vetar duva polako”, zapisala sam dan ranije i sat kasnije u odnosu na danas.

Ustanem i prođem sa druge strane kreveta. Kod prozora. Napolju predeli prirode u kasnu jesen. Sasvim, kao slučajno, neki čovek prolazi ulicom. Jednom rukom pridržava šešir a drugom paket koji mu stalno ispada. Psuje, saginje se, podiže ga, malo očisti rukom, stavi ponovo pod mišku i kreće dalje. Na svakih deset koraka ista priča! Pred očima mi se odvija dan mrmota.

Skrećem pogled na telefon. Propuštenih poziva – nula; ne pročitanih poruka - nula. Sednem za sto, zapalim cigaru, povučem dim, izduvavam u tišini. Posmatram kako se formiraju plavo-bele niti i kako se odmah, po postanku, prepliću, uvijaju između sebe. Prave oblike. Nedokučive. Predivne. Jedna nit se izdvojila i igra za sebe. Izvija se u visinu, kroz jedva dve primetne spirale, do trenutka potpunog zatezanja u kom puca i nestaje, rasipa se svuda po sobi.

Osluškujem tišinu. Ne smeta mi jer imam čemu da se vratim. U nekoj drugoj situaciji, na nekom drugom mestu, ista ova tišina bila bi nepodnošljiva i žuljava.

Ponovo prilazim prozoru. Mrmot je nestao a paket koji je nosio leži na putu, uništen. Stiže poruka. Vreme je da krenem.

Petlja

Ustala,
legla u izdajnički krevet,
upalila televizor,
vrtela kanale,
prvi, drugi..peti, šesti...

Stajala,
vrtela pramen kose,
prekrstila noge,
izduvavala nervozu,
posmatrala.

Legla,
sa rukama preko glave,
spustila prekrivač do grudi,
usporavala dah,
šest, pet...dva,jedan.