Ringišpil beskraja

- E, vidiš, ovako, proturiš TO...ma..TU, i onda OVO...di..d..TU..i eto! Vezano! - pokazuje mi Glorh sav ponosan svoj novi patent.
- Čoveče, ti si toliko retardiran da ti ni super čip ne bi pomogao. Tvoja retardiranost bi ga pojela - odgovaram i otpijam gutljaj kafe.
Glorh počinje da mumla. Verovatno ispucava govor u čast svoje ličnosti, isti onaj od pre tri dana kad sam mu rekla da je parkirao svoje ambicije prema meni na mesto navike i pri tom ga okarakterisla kao letećeg jebača sa velikim dlakavim jajima. U stvari sam htela da mu kažem da me zagrli.
- E, vreme je. - kaže Glorh dok sedi na ivici kreveta i igra se sa svojim patentom.
- Vreme za šta?
- Pa da kreneš!
Pogledam na sat. 11:15. U pravu je. Ostala sam duže nego obično i moje prisustvo počinje da mu smeta.

Gužvam se po autobusu vežbajući "disciplinu kičme" kad me iznenada neko zgrabi s leđa i počne ljubiti u vrat.
- Gde si ti, već nedelju dana mi se nisi javila.
Znam taj šapat, poznajem taj miris. To je moj Lucifer. Jedan jedini. Kralj svih žaba.
- Nisi mi valjda našla zamenu?
- Hmm, svako ima svoje mesto. Ti si svoje našao.
Gleda me. Osmeh mu na licu. Drago mu. Ili barem želi da mislim tako. A znam da zadnji put kad smo se videli prsti mu se još nisu ohladili od moje pičke a već su vrteli njen broj. Ali to je igra na koju sam pristala. Zbog njega, takvog, prema meni i prema sebi i prema drugima. Jedinstven u svojim emocijama, načinu na koji je u stanju da me ohladi i zagreje o istom trošku.
- Silazim. Vidimo se!
Ljubim ga i izlazim napolje, a napolju sneg. Neokrećem se. Nikad se ne okrećem.

Proveravam poštu. Fric mi se mota oko nogu. Umiljava se. Gladan je.
- I ja sam. Šta ćemo da jedemo danas Fric? Samoću ili ništavilo?
- Mjau.
- Samoću onda.
Spuštam ga i on veseo utrčava u kuću. Odlažem stvari na sto koji smo zajedno kupili. Sedam na stolicu koju sam juče kupila. Kroz prozor se prolama zrak sunca i obasjava čestice prašine koje lebde po vazduhu. Svaka stoji za sebe ali igra oko one druge. Lete napred, nazad ili se samo vrte u krug. Ne mogu da odredim. Mnogo ih je. To me nasmeje.
- Mjau!
- Dolazim Fric!

Silence is golden

Tutnji kroz tišinu. Tiho seče sve niti koje napravimo. Kodependentni par u svojoj katatoničnoj komunikaciji.
Sedi u svojoj sobi, ćuti, puši i izduvava tišinu. Odmerava ugao napada i vreba priliku. Zamišlja konverzaciju, odmerava rečenice, distribuira ih u mozgu a izgovara samo šture, hladne, činjenice. Pogledom dodiruje svaki milimetar tela koje sedi pored njega. Uskoro, telo će ustati i otići. Bez reči. Pogledima i mislima može se mnogo postići.
Ostaje sam. U tišini. Zatvoren za druge, zaključan za sebe, iza paravana sopstvenih laži. Priča sa senkama na zidu nemim jezikom samotnjaka. Napolju se smenjuju dan i noć, zima i leto. On sedi u sobi svojih neuroza i čeka da prođe...i da mu dođe. Ali u tišini čuči grozna sumnja koja krivi uspomene na prošle dane. A gde je sumnja tu je i nesigurnost. Ona guta sve pod izgovorima da nije bilo rečeno kako treba, da nije bilo dovoljno jasno, da je trebalo biti glasniji. Ali šta možeš da kažeš dok je haos na snazi, kad ne vidiš početak svojih misli, kad ne znaš gde je početak uopšte. Sve što uradiš ili kažeš biće pogrešno. Ponekad, početak je tamo gde je kraj. Zavisi šta tražiš i čega želiš da se oslobodiš. Razgovor znači da moraš da se otvoriš, da izađeš iz sebe.
Tutnji kroz tišinu. Haos ili supernova?

1st entry

Ok, znam da sam rekla da nikada neću imati blog ali devojka uvek može da promenii mišljenje, ne?
Ali evo šta nikada neću uraditi: NIKADA NEĆU NAPRAVITI CEO SAJT U FLASHU!
Jednostavno, mrzi me da se toliko smaram!

No, danas sam išla do grada i naletela na profesora srpskog. Iako je u pitanju ONA znam zasigurno da bih dobila šamarčinu kada bih rekla profesorKA. Ta žena je prava oda feminizmu, but yet, uvek se užasavala kad bi došli i tražili profesorku, pa još ono "iz" tog i tog predmeta! Neke stvari učiš na teži način, kad me budete videli ne pitajte me zašto mi je nos tako spljošten.

Elem, obožavala sam njene časove srpskog, naučila sam sve što je trebalo, od toga kako zavrnuti momka, kako pokazati svetu srednji prst i ostati omiljen, kako ne treba da hodaš ako imaš dva balona koja ti smetaju prilikom: trčanja, spavanja, vežbanja, ali umeju da odagnaju svu psihozu kada se objekat "on" pojavi na horizontu, do par pesmica, stilskih figura i činjenice da ona smatra da ću jednog dana biti pisac!!! Koliko je jaka vera drugih ljudi u vas a koliko vi verujete u sebe?

Kuc, kuc, mene neko po ramenu. Okrećem se i vidim jednu od mojih prvih heroina.
- (nazove me prezimenom!!kakva memorija!!a predavala mi je samo godinu dana) Šta se desilo sa tobom?Zašto nema tvojih knjiga na policama knjižara?
- Molim?..A ..pa..ja...znate..ne pišem više.
I onda pogled koji me vratio u vreme kad sam imala 16 a keva mi držala predavanja. Pogled koji je ogulio lobanju sve do poslednje koske. Pogled koji mi je udahnuo zaboravljene emocije, razmišljanja, želje i nade. Nazad u veče daleke `94 kad sam se prvi put ljubila a posle toga dobila groznicu koja me je držala tri dana, nazad u `95 kada sam prvi put čula "mislim da ne bi trebali više da se viđamo", nazad u dane alternativne muzike i verovanja da je petak jedini dan u nedelji, u veče kada sam prvi put probala džoint i shvatila da je moj um najjača droga koja postoji na ovom svetu, nazad, na zeleno opno vasione koje sam učila da obuhvatim jednim pogledom... i osetim, više nego iko, više od svega, ceo kosmos, u jednoj kapi kiše.
Nije ni čudo što nisam uspela. Nije ni čudo što ne pišem više. Gleda me. Čita me. Kao i uvek. Uvek korak ispred mene i ne smeta mi. Smeta mi taj odvratni osećaj da sam izneverila "nade" i "vere". Za nade ne marim, one su tihi ubica čovekove ličnosti, đavolovi saradnici koji čuče na ramenu i svojom težinom vas ukopavaju dok šaptavim glasom sikću "jednoga dana, jednoga dana". Ali "vere" koje je neko položio na vas su najveći teret. Kada vidite taj izraz na licu koji govori koliki ste promašaj ispali to je isto kao da vas je kometa spičila posred face. Baš tako! Brzo padnete, sagorite u sebi i ako je ta vera bila imalo opravdana, iskreno verujem, rodite se kao feniks, iz pepela, ponovo.
Nisam sigurna da znam šta je, ne znam kuda me vodi, niti gde se krilo, a to mi trenutno nije ni bitno, ali verujem da je ponovo tu jer je neko drugi verovao. Želim da verujem da ne postoje slučajni susreti. Da bi to opravdala moram da uradim nešto po pitanju ovog mog.
Eto zašto i zato poništavam svoju izjavu da nikada neću imati svoj blog.