Sreda 11 jul 2007
Dolazak u Novi Sad
Užurbano pakujem torbu i shvatam da je suviše mala za stvari koje nosim, jednostavno sam odlučila da ponesem sve što mi može zatrebati, makar i ne iskoristila pola od toga.Trčim do kineza i kupujem veću torbu u koju pakujem svoju odeću, laptop i nadanja za predstojeći EXIT. Kilometri nenaseljene poljane, zelenilo i đubre. Deca na ulici, deca ispred kuće, deca u dvorištu. Auto otpad, firma SIKA (ili KITA), benzinske pumpe, mostovi, semafori, raskrsnice i autobus koji me vozi. Prvo što treba da uradim jeste da sasečem jedan rep. Verujem i znam da svi mi imamo svoje prikolice, terete i repove prošlosti isto kao što znam da nešto od svega toga možeš da otkačiš, spakuješ ili odsečeš. Vođenja ovom ideologijom tražim način da sasečem jedan mali repić koji je počeo da mi raste prethodnih mesec dana. Verujem u komunikaciju. Verujem u zdrav razgovor dve odrasle osobe. Ali kad telefonski poziv ostane neuzvraćen, seča je vrlo krvava i bolna ali mora biti izvršena.
Četvrtak 12 jul, 2007
EXIT 07 Prvo veče
Beš te noge posraću vas
Today is THE day!! Bubnjeve molim! EXIT 07 počinje. Karte sam kupila još u decembru iako nisam imala niti znala da li ću imati sa kim da idem, ali to mi nije bitno, kada je EXIT u pitanju, soliranje mi ne smeta, sigurno ćeš sresti nekog koga poznaješ ili ćeš upoznati nove ljude. I ovde odmah da dam jednu napomenu "svaki EXIT je priča za sebe", ono što se desilo i kako se desilo prošle godine sačuvajte kao lepu uspomenu i napravite mesta za nove, čak i onda ako sretnete ekipu ljudi koju ste lane upoznali.
BlueEyed, Đezva i Camerado stoje na dva koraka od mene na Main Stage-u i kao i ostali iščekuju početak Prodigy-ja. Deo ekipe sa kojom delim gajbu Alina iz New Yorka i njena dva frenda iz rodne joj Rumunije, Alin i Rastaz, odlučuju da malo procunjaju pre početka koncerta što će se kasnije ispostaviti kao dobra odluka. Dakle, Prodigy ili Podriguše kako volim ponekad da ih zovem, izlaze na binu. Masa je oduševljena, skandiramo, pevamo, skačemo do neke treće ili četvrte numere kada kreće guranje i to nekontrolisano. Nikada do sada u životu nisam bila toliko uplašena, al` jebi ga, za sve postoji prvi put, kada me je masa, bukvalno, nosila po inerciji u svim pravcima. Ruke su mi bile savijene u laktovima i na grudima, nisam mogla ni da ih spustim, ma nisam mogla prst jedan na ruci da pomerim. BlueEyed i Đezva me šatro čuvaju, a od njih mi preti ista opasnost kao i od mase. Camerado je bio još jedan od pametnih(možda samo malo više žedan), pa je pre početka otišao po piće ali nije bilo šansi da se kroz gužvu probije i vrati nazad. I dok me masa nosi, osećam da me stiže napad panike i počinjem ubrzano i kratko da dišem. Jedino što mi je u glavi jeste da ne smem da padnem ili da neko drugi ne sme da padne jer ćemo se svi srušiti kao domine. U jednom trenutku vidim da se napravio prostor kod šanka, da ga ljudi preskaču ili se provlače ispod. Bez razmišljanje i sve u stilu "beš te noge posraću vas" grabim ka šanku, provlačim se ispod i trčim do VIP ulaza koji se nalazi na stazi koja vodi do Dance Arene. Tresem se dok stojim i očekujem da čujem vrištanje, ciku i stampedo ljudi koji trči prema meni. Na svu sreću ništa od toga se nije desilo. Moja paranoja je i ovaj put pokazala svu svoju snagu, a strah koji sam tom prilikom osetila naterao me je da "odslušam" ceo koncert sa VIP staze, odgledam vatromet, sačekam jedno 15 minuta i tek onda se uputim ka Reggae stage-u gde se nalaze Rumuni. Ali ne lezi vraže! Krenem kroz masu i čuka odmah "bum, bum, bum" a kolena samo klecaju. OK, ovo ne sme da mi se desi, ne smem sad niti ikad da navučem strah od mase, od gužve, staću sa strane da iskuliram malo. Pet minuta, sedam minuta, diši, diši! Penjem se na kamen i posmatram masu koja cirkulira od i ka main stage-u, shvatam da gužva nije velika, već uobičajena, a to što sam ja u strahu je moja stvar. Samo hrabro, nogu pred nogu, diši, diši, prolazim! Stižem nekako do Reggea-e stage-a i grlim Alinu najjače što mogu jer mi kolena još uvek klecaju i dišem ubrzano. Pričam im šta se desilo, našta Alina, koja ima metar i žilet, kaže, da je na vreme videla da će biti gusto pa nisu hteli ni da pokušavaju da se vraćaju samo su zauzeli mesto tako da ne mogu da ih guraju ili da padnu i odgledali su koncert do kraja. Kasnije sam čula da je ovo guranje krenulo od trećeg reda!!!Ljudi, god damn it!!
Ok, neki stvarno đuskaju, neki klecavim kolenima imitiraju đuskanje, i to sve u ritmu rege muzike. Posle par minuta odlazimo na Fusion stage i ko po pravilu vidim Skotovog brata. Kada vam je brat Skot i vi ste Skot a ja se Skotovima nejavljam jer sam i ja onda Skot! No, na bini je EKV Revisited koji su sjajni i što se mene lično tiče nema nikakve priče o tome da su obrukali ime i članove EKV, šta više, mislim da su skrenuli pažnju mlađim generacijama.
Ostatak večeri prolazi u trčanju od jednog stage-a do drugog u zavisnoti od toga gde je koja ekipa. Jedino što još moram da napomenem jeste da sam po prvi put prvo veče ostala do 7 ujutru, obično izdržim do 4, ali to ne znači da je bilo dobro, to samo znači da je ovaj EXIT drugačiji od ostalih.
Petak 13 jul, 2007
EXIT 07, Drugo veče
She Wants Revenge
Veče otvaram sa CSS-om, god damn it, we missed The Pipettes! Ali ok, bucko jedan nevaljali od pevačice, koja izgleda kao da ima 16,stvarno ne znam koliko tačno ima, obučena u triko "a la heavy metal (čitaj:mental) iz 80-tih", toliko me je fascinirala da me je Camerado u jednom trenutku pitao:"Jes si se ti zaljubila u nju, da li si svesna kako je gledaš?"..oo paa, ne, ali ona je taaakooo...sva onako malena i bucmasta, sa kosim okicama i puna energije, dobro raspoložena, jednostavno...sve što sam želela jeste da stojim i da gledam njen performans, bez neke velike želje da pravim svoj! Posle ovako sjajnog provoda izlaze Beasty Boys. Camerado stoji do mene, BlueEyed i Đezva iza, đuskamo, komentarišemo da su pravi muzičari i onda kod četvrte numere ja se okrećem i kažem "Ljudi, mene ovo ne radi!", oni su se slažu i palimo!.Beasty Boys su nas smorili!!!Adrenalina, brzine, nešto jako molim, što pre. Trčimo na Happy Novi Sad, Camerado, pali ..negde...BlueEyed,Đezva i ja u sledećem trenutku smo uvučeni u "pi-pip-cnk-cnk-c-c-c" zvuke i đuskamo. Ali kako po prirodi svog karaktera nikada nisam bila u stanju da se zadržim dugo na jednom mestu, ubrzo odlazim na Fusion stage gde nastupaju Obojeni program. Nalazim se sa Cameradom i dok ga držim pod ruku, što zbog finog osećaja slobode koji mi daje, što zbog gužve, ugledam Skota koji čim me je spazio razvlači kez preko cele face i pravi korak u stranu u iščekivanju da mu priđem. Ali osveta je slatka kada dolazi iznenada i neočekivano. Jedan dug direktan pogled, pravo u oči, dok prilazim, na usnama mu vidim rečenicu "gde si mala" i isti onaj pogled kojim me je zapalio i sve to brišem jednim pokretom glave u drugu stranu, dovoljnom brzinom da krajičkom oka opazim da je cela radost sa njegovog lica zamenjena zbunjenošću. A malo posle toga, na par metara odatle, sedeći na travi, recitovala sam u sebi Valt Vitmena.
"Dok ležim sa glavom u tvom krilu, Camerado,
Ponavljam svoje priznanje...Dragi Camerado!"
Subota 14 jul, 2007
EXIT 07, Treće veče
Open up
Ustajem u podne. Obračunavam se sa sobom dok pratim Rumune koji idu put Budimpešte pa kući. Sinoć su bili u Beogradu. Uz doručak pitam Alina:
- So, what do you think about my hometown and its citizens?
- Beautiful city, girls are just beautiful, people are dressed well and smell good.
Hvata me nostalgija, dosta mi je svega , hoću kući, volim Beograd, ali imam još dva dana EXIT-a i što pre treba da se spustim do Štranda gde me čekaju momci. Camerado i ja idemo na klopu, a posle svi kod mene na gajbu, kuliranje i pravac tvrđava.
Main stage, čekamo Lauryn Hill koja kasni čitavih 20,30 minuta. Mala diva izlazi i ne prestaje sa pevanjem svo vreme trajanja koncerta. Engleza je užasno mnogo i to počinje opasno da me smara, toliko da sam u fazonu da tražim da se ograniči broj stranaca koji mogu doći na festival, ali kako znam da je to uzaludno, bežim na Fusion stage zajedno sa Cameradom gde đuskamo i super se zezamo uz Darkwood-e. I da budem iskrena, bio je to vrh ovog, mog, exita.
Sledeće stanica je MTV stage gde Bez (Happy Mondays) pušta muziku. Stižemo na završne taktove pesme "My way" u interpretaciji Sid Vicious-a a potom sledi prženje i skakanje uz Rage Against The Machine i "Killing In The Name" i odjednom kao da svi imamo 16 i u KST-smo. Kakva šteta što ranije nismo stigli jer srećem ostatak ekipe sa gajbe, Doc.Mr.Psycho i žena mu Tam Tam sa Freedom-om koji kažu da je bilo sjajno. No, vremena za žaljenje nema, brzim koracima idemo ka Main Stage-u i čekamo nastup LTJ Bukem-a. Da budem iskrena, kombinacija energy pića i Rapten Duo tableta je dobra u sprečavanju bolova u nogama i rukama, ali loša za pamćenje, jer sledeće čega se sećam, jeste da je oko 6 ujutru, LTJ prži i nema nameru da stane, ja sam slikala skoro sve stvari koje su ljudi pogubili te večeri na EXIT-u, đuskala koliko sam mogla i položila oružje oko pola sedam. Kasnije dobijam poruku da je koncert završen u 7.30 i to tako što je obezbeđenje iščupalo kablove iz miksete, ili nešto slično.
Borbu sa sobom nastavljam kroz san u kojem stojem ispred ogromnog zida i pokušavam na sve načine da ga preskočim ali svaki put bezuspešno. Na kraju odustanem, legnem na travu i u sledećem trenutku sam na EXIT-u i idem kroz masu i tražim nekog ali ne znam tačno koga.
Nedelja 15 jul, 2007
EXIT 07, Četvrto veče
Do sledeće godine
Ne, nisam gledala WU, odmah da se zna, to me savršeno neinteresuje. Stigla sam na kraj nastupa Audio Bullys, dopalo mi se ono malo što sam čula, rekla bih da je nastup bio sjajan. Ali opet englezi!!I opet bežim na Fusion stage gde, verovali ili ne, totalno izbacujem sve emocije iz sebe skačući uz Negativ! Ko bi reko! Posle se nalazim sa ekipom sa starog radnog mesta, malo blejim sa njima, onda opet sa momcima, i na kraju se svi nalazimo na Danub-u. Nema velikog zadržavanja, nema prepričavanja doživljaja i događaja, samo opšta kratka konstatacija da je prošle godine bilo bolje.
Do sledeće godine, ostavljamo tvrđavu i svako na svoju stranu.
Generalno, ove godine nije bilo mnogo bendova koje sam želela da vidim, zato sam veći deo vremena provela cunjajući od bine do bine. Ono što je interesantno jeste, da kada idete sa drugaricom, sve je u frci, žurbi, jurnjavi;kada imate mušku ekipu, dogovori se gaze, planiranja ne postoje i sve je mnogo opuštenije, a kada lutate solo tvrđavom, morate biti ful u tom tripu jer tolika gužva može samo da vas oneraspoloži.
Ponedeljak,16 jul, 2007
Novi Sad
Odlazak
Ja uvek dolazim prva i odlazim poslednja. To mi daje bolju perspektivu na događaje, a ponekad to je zbog toga što mi treba vremena da shvatim neke stvari. Ne želim da idem. Ne želim ni da ostanem. Leto je i vruće mi je. Mozak mi je kašast od silne vrućine, đonovi se lepe za asfalt dok koračam do stanice. Pare dajem za vožnju nad kojom nemam kontrolu i ne želim da učestvujem, ne na ovaj način. Sve će doći na svoje kad dođem u svoj grad, svoju sobu, kad dođem sebi. Samo čekaj i videćeš.
Žak Prever je rođen 4. februara 1900. godine u Nejiu na Seni, pariskom predgrađu na ivici Bolonjske šume, od oca Andrea Prevera i majke Sizane Prever rođene Katis. Porodica ima finansijske teškoće, sele se u Tulon, pa se opet vraćaju u Pariz. Stalna preseljenja, promene škola, oskudica i Prvi svetski rat utiču da Prever zauvek napusti školovanje i od svoje petnaeste godine, radi povremeno razne fizičke i kancelarijske poslove. Služi vojsku u Linevilu u Loreni, gde upoznaje Iva Tangija, budućeg velikog slikara nadrealizma, i u Carigradu gde upoznaje Marsela Dijamera. Po povratku u Pariz trojica prijatelja stanuju zajedno. Godine 1925. Prever se venčao sa prijateljicom iz detinjstva Simon Dijen. U njihovoj kući na Monparnasu okupljaju se Breton, Desnos, Aragon, Pere, Keno i drugi nadrealisti, a domaćini su Tangi, Prever i Dijamer sa svojim suprugama. Trojica prijatelja odlučuju, da se priključe nadrealističnom pokretu (1925. godine). Preverova saradnja sa nadrealistima trajala je sve do razlaza sa Bretonom 1928. godine. Od 1930, zajedno sa mlađim bratom, filmskim režiserom, Pjerom Preverom radio je na realizaciji nekoliko filmova, kao glumac asistent i scenarista; kasnije je pisao scenarije i dijaloge za Renoara, Karnea, Grominjona, Kajata, Otan Laru i druge režisere. Tridesetih godina Prever je počeo da piše i za kabaree, kafe-teatre i avangardne pozorišne trupe: kraće drame, monologe, horske resitale i šansone. Sarađuje sa kompozitorom Žozefom Kozmom i pozorišnom grupom "Oktobar". Godine 1946. rodila se Mišel, kći Žaka i Žanine Prever. Do svoje smrti 11. aprila 1977. godine, objavio je više zbirki pesama i knjiga. 
