Mala priča koja se nije desila

Kola su se zaustavila. Na semaforu. Bilo je crveno za njih a zeleno za mene. Na trenutak sam zastala. Da sam ozbiljno razmislila pre nego što sam zakoračila ne bi me udarila.

Zamena

Živi u Sarajevskoj. Na drugom ili trećem spratu. Smotao me je u Kneza Miloša. Poljubio me iznenada. Odvratno se ljubi. Ili ja to možda upoređujem sa nekim drugim ljubljenjem pa mi zato ne odgovara?
Ljubimo se u liftu. Ne, on se ljubi samnom a ja ljubim sebe. Izlazimo iz lifta. Otključava vrata. Pričamo nešto o tome sa kim živi. "Sa dve devojčice" , kaže. Da li alkohol ili moja tupavost , ali prvo pomislih da priča o mačkama a onda da je možda oženjen i da su mu to ćerke. Ma nije ni bitno, razmišljam u sebi, došla si da vidiš gde si i koliko daleko možeš da odeš, koliko si slobodna, da li te je onaj trenutak od pre skoro mesec dana prošao ili si samo uspela da ga maskiraš i nađeš mu mesto gde će manje da žulja.
Ulazimo u sobu. Iza vrata, u dnu sobe, je ormar, visok, braon, prostire se celom dužinom. Jedan zid sobe je izlepljen zelenim ruskim tapetama. Na toj strani je i polica sa knjigama. Letimičan pogled i shvatam da sa te strane nemamo ništa zajedničko. Tu je odmah i krevet. Sedam i bacam pogled na sto preko puta na kojem je kompjuter, a desno stočić na kojem su diskovi, plastični autobus, ključevi, vizit karte i još neke sitnice. Odmah pored je i fotelja na koju je odložio stvari. Moje. I njegove. Ta strana zida je okrečena nekom ružnom bolničko plavom bojom. Sve u ovoj sobi mi je hladno i strano. Ne postoji deo za koji mogu da se vežem, na koji mogu da bacim neku emociju kojoj bih posle imala da se vratim.
Sve ovo pišem dok gledam kroz prozor, slušam Ninu Simone (Nobody’s Fault But Mine) i čekam da mi donese čaj.
...
Nikoga više nisam želela. Ništa više nisam sanjala. Mogla sam da se vratim u svoju malu sobu sa spuštenim roletnama, gramofonom i odećom na podu, razbacanim flašama vina i ne bi me bolelo. Nikoga nisam želela, jer niko nije želeo mene.
Obukla sam jaknu i izašla iz sobe. U predsoblje. U hodnik. Na ulicu. A tamo dole, na ulici, Beograd se budio a i ja sa njim. Ono što me je držalo budnom jeste „šta bi bilo da je bilo“ i „šta bi bilo kad bi bilo“. U redu je ne moći nešto, ali samo ako znaš zašto ne možeš. U redu je saplesti i zaglaviti se u trenutak koji lebdi i traje mnogo, mnogo duže od običnog. Ali, na kraju, uvek ostaje pitanje, koliko je trenutaka, kada znate, da se nešto desilo, da se sve promenilo?
Idem peške kroz Sarajevsku, prema Sajmu. Za dalje ću da vidim.

#1 Crush

Vozimo se ka Beogradu. Mislima sam ostala u Novom Sadu. Udišem njegov miris kroz sećanje. Muzika u ušima, promiču brežuljci, neke kuće sa nekim životom unutra a u meni damar lupa do napada panike. Zabacim glavu nazad na sedište, gledam oblake, dajem im oblike, pokušavam da dišem.
- Stani...stani, zaustavi auto!Moram da izađem!
- Šta je bilo sad?
- Pusti me napolje! Moram da izađem!
- Pa gde sad da ti stanem!?!
- Ne interesuje me, samo stani, izlazim iz ovih stopa!
Još dok su kola u pokretu, hvatam se za bravu i iskačem. Skotrljam se u jarak i ostajem da ležim na leđima. Gledam oblake kako promiču i dajem im oblike. Vidim avion koji mi namiguje i odlazi, za njim sledi vulkan u erupciji, potom dva sunca i kometa. Zamišljam da imam pušku u ruci i nišanim na kometu, ali pre nego što sam uspela da povučem oroz, kometa se pretvorila u zeca, a zec u ribu, a riba u vodu.
- Ne možeš reći ne nadi - izgovaram naglas.
- Šta buncaš!?Kakva nada?!! Jel ti dobro? Jel možeš da ustaneš?!!
- ...naravno da mogu, ali ne želim...

Danil Harms u mom životu, konačno!

Pre nekoliko godina, skoro sedam, kod Duleta sam, negde u januaru za njegov rođendan, pročitala knjigu o anegdotama ruskih pisaca. Ne znam šta se desilo pa je nisam odmah kupila, kao što ne znam da li sam negde ili nisam uopšte zapisala naziv knjige. Posle toga, s` vremena na vreme, pala bi mi na pamet ta knjiga, i pitala bih ljude da li znaju o čemu se radi, prepričavajući anegdote kojih sam se sećala, ali niko nije imao pojma o čemu pričam. Danas sam saznala!
Reč je o knjizi Danil Harmsa - Gde ste vi Puškine?. Našla sam je u Plato-u za tričavih 130 dinara! Ostala su samo dva primerka na polici! Ozbiljno sam se razmišljala da li da kupim oba ali sam na kraju odustala i kupila Anegdote o srpskim piscima, priredila Katarina Stojanović i Andrića - Šta sanjam šta mi se događa. Umesto Andrića razmišljala sam se da li da uzmem Tin Ujevića, ali bilo je dovoljno da malo prelistam obe knjigice i odlučim se ipak za Andrića. Ironija ove priče je vezana za Danil Harmsa, koga sam inače otkrila čitajući Valjarevića - Dnevnik druge zime. Toliko ga je citirao, spominjao i hvalio da sam jednostavno morala da proverim čemu tolike hvale!! U trenutku kad sam konačno, sasvim neplanirano, našla knjigu koja mi je tako dugo bila u glavi, u istom tom trenutku sam u torbi imala jedno drugo njegovo delo "A grlo luta britvom" (350 din), a sad sam se setila da sam pre pet godina kod SKC-a kupila još jednu njegovu knjigu kratkih priča "Slučajevi" (60 din)!!! I još se setih da sam se pohvalila jednom kolegi kako sam kupila "nekog Harmsa jer je bio jeftin" koji je vrlo duhovit i deluje interesantno, a potom dobila kratki čas o delima i životu pomenutog autora!
Evo, konačno, tek sad, Danil Harms na velika vrata sa svega tri dela u mojoj maloj kućnoj biblioteci, zvanično je ušao u moj život!!Hmm, interesantno! Slučajnosti ili...jednostavno je trebalo da prođe neko vreme?
U svakom slučaju, koga interesuje nek traži više o Danil Harmsu na netu, a sada evo nekih odlomaka!

Gde ste vi Puškine?(roman u 55 anegdota)
11.
Išao Puškin Tverskim bulevarom i sreo lepu damu. On joj namignu, kad ona - prsnu u smeh! "Ne izmotavajte se" - reče - "Nikolaje Vasiljeviču! Bolje dajte one tri rublje što ste ih onomad izgubili, dok smo igrali burime."
Puškin odmah shvati o čemu se radi. "Ne dam" - kaza on - "gusko!". Isplazi jezik i pobeže.
Al se Gogolj posle lepo proveo!
26.
Gogolj je čitao Puškinovu dramu "Boris Godunov" i govorio:"Gle Puškina! Baš je kučkin sin!"
33.
Uspešno izbegavši jednom susret s Lavom Tolstojem, ide Hercen Tverskim bulevarom i razmišlja:"Ipak je život ponekad lep". Kad kraj nogu - ogromna crna mačorčina - u tren oka ga obori! Jedva da ustade, otrese sa sebe prašinu - naleće čopor crnih pasa, što goni ovog mačora, i ponovo ga sruši na zemlju. Opet se podiže budući izdavač "Zvona" - i vidi:izvodeći akrobacije na vrancu, ide mu u susret sam gospodar pasa, poručnik Ljermontov."Gotovo je!" - pomisli autor "Prošlosti i razmišljanja". Sad će se oni zaleteti - i..." Ništa slično se ne desi. Obuzdan veštom rukom, konj prolazi paradnim korakom i tek što minu Hercena, zamahuje repom i - pljas po njušci! Naočare, prirodno, lete u žbunje. "Nije to ništa" - misli bivši autor "Svrake-kradljivice",pronalazi naočare, stavlja ih na svoj nos - i šta vidi usred žbuna?Zlobno lice Lava Tolstoja koji se osmehuje! Ali Tolstoj nije bio čudovište.
"Prođi" - kaže - "prođi baksuze" - i pomilova ga po glavi.
54.
Puškin sedi u svojoj sobi i razmišlja:"Ja sam genije - u redu. Gogolj je takođe genije. Ali i Tolstoj je genije, i Dostojevski je, Bog dušu da mu prosti, genije! Kad će se sve to završiti?"
Tad se sve i zavšilo.

Slučajevi

Starice koje ispadaju
Jedna starica se usled svoje preterane radoznalosti nagnula kroz prozor, ispala i razmrskala se. Kroz prozor se nagnula druga strica da bi videla onu koja se razmrskala, ali je usled svoje preterane radoznalosti takođe ispala kroz prozor, strmoglavila se i razmrskala. Zatim je kroz prozor ispala treća starica, zatim četvrta, zatim peta. Kada je ispala i šesta starica, meni je dosadilo da ih gledam, pa sam pošao na Maljcevsku pijacu gdje su, kažu, jednom slepcu poklonili pleteni šal.

--------------------------------------------------------------------------------
PS: Ko voli da se smeje neka obavezno!!! nađe Efraim Kišon-a "Nije fer Davide", priča "Vrelina". Ja bih je postovala ovde ali je kreten od mog ex/ex boyfriend-a izgubio pomenutu knjigu i sad se pravi lud da mi je vratio! Ko "živi za fajt", radi mnogo i želi da se izduva tako što će premlatiti "bilo koga", nek se javi za "personal information"!!!

Kad se zabavljaš sam

Odem ja tako u nedelju na žurku kod malog Ivana. Njega sam upoznala u busu kad sam se vraćala sa EXIT-a. Kako sam ušla u bus tako sam ga snimila i naravno zapucala da sednem odmah iza njega. Par minuta kasnije u ruci vrtim slušalice zbog kojih sam tri sata bazala po Novom Sadu, gledam karneval u Riu i slušam EKV Revisited sa Ivanom. Tad smo se prvi i zadnji put videli, sve do nedelje, kad sam otišla na žurku.
Ulazim u gajbu i pitam se da li ću ga prepoznati. Pokušavam da prizovem njegov lik u sećanje ali mi ne polazi za rukom! Sećam se da je zgodan, sećam se da je lep ali kako zgodan i kako lep, nemam pojma! Iz predsoblja krenem da uđem u dnevnu sobu ali mi pažnju odvuče smeh koji dolazi iz kupatila! Vidim dve cice, čujem muški glas i instiktivno znam, Ivan je unutra! Kako sam to pomislila, eto njega izlazi!
- Ej, stigla si!
- Aha, gde ću sa ovim stvarima?
- Dođi vamo, stavićemo ih u sobu. Čoveče, prosuli su vino po meni, morao sam da se skidam pred njima.
- Pred kim njima?Onim cicama?
- Ma da, napale me.. – ne slušam ga šta priča, samo zamišljam celu tu scenu i razmišljam da li bi vredelo ako bih ga sad ja polila vinom ili da polijem sebe!Oh mother may I ?!!
- Ok, skinula sam se, sad možemo...ovaj..da izađemo iz sobe!
A ispred vrata još tri tipa stoje! I to kakva! Ako postoji raj na zemlji onda je to sigurno ova žurka, ova gajba, ovaj trenutak.
- Dobro veče momci, zabavljate se? – dobacujem im dok izlazim iz sobe i nečekajući odgovor pridružujem se ludilu. Ivan me odmah upoznaje sa svojom sestrom, Biljom. A ona....moj fetiš kada su žene u pitanju, su crvenokose, mršave, blede, sa malim grudima, ali Bilja je izuzetak! Kovrdžava, o da, crna kosa koja joj pada na gola ramena, sa očima „ko u laneta“, što bi rekla jedna moja frendica, predivan osmeh, zgodna, ali najbitinije od svega, totalno svoja, opuštena, prirodna i pripita!
- Ej ženo, šta to piješ?
- Pivo, ti?
- Samo vino, crno vino! Od piva „mokrim“, mnooooogo „mokrim“! – odgovaram joj i tu krećemo da se smejemo! Jasno mi je da sam našla saučesnika za večeras.
Sledećih sat vremena se kristalno sećam: ja idem u kuhinju, sipam vino i uzimam pivo, Bilja ide u kuhinju, sipa vino i uzima pivo, neki tip ide u kuhinju donosi mi flašu vina i dve flaše piva za Bilju. Posle toga slede fleševi: Bilja i ja u sobi sa jaknama valjamo se po podu od smeha, Bilja i ja zajedno u WC-u pišamo na smenu, Bilja i ja na terasi duvamo sa nekim siluetama, Bilja i ja opet u sobi sa jaknama, razmišljam da li da je poljubim, osećam da i ona razmišlja isto, Bilja i ja u kuhinji jedemo, Bilja i ja u dnevnoj sobi flertujemo sa nekim frajerima, posle toga mrak! Sledeća scena je negde oko četiri ujutru, ulazim u sobu a Bilja spava na jaknama. Smejem se i izvinjavam se Ivanu što sam mu napila sestru, onako kroz zezanje. Tu nešto pričam sa njima a usput po prvi put te večeri malo podrobnije obraćam pažnju na ostale goste. Jedan kandidat, drugi kandidat...
- E ko ti ona `ibica što si se malopre ljubio sa njom? – prekidam Ivana u priči a i sebe u suludom brojanju
- A pa to mi ona bivša riba o kojoj sam ti pričao!
- Stvarno?! Čini se O.K. A otkud to opet zajedno, mislim, zar nisi rekao da je to definitivno mrtva stvar?
- Pa šta znam, jesam, ali...Reko i poreko jel može tako?
- Može kako god tebi odgovara! – kažem mu i pokušavam da se setim svih svojih bivših velikih, malih i manjih ljubavi sa kojima bih mogla ponovo da budem. U istoriji moga zabavljanja, muvanja i čega sve tu još ima, sa muškarcima, postojala su samo tri koja su me prodrmala dobro. Prvi je iz Novog Sada i ujedno prvi tip sa kojim sam se poljubila, imali smo baš dobru hemiju, šteta što smo bili klinci, pitam se kako bi to sad izgledalo. Drmao me je tri godine, živela sam od jednog letnjeg raspusta do drugog. Dok nisam pošla u srednju. Tad sam naletela na drugog, sa kojim sam bila mesec dana, koji je raskinuo sa mnom preko telefona i na kojeg sam se posle ložila još četiri godine bez obzira na to što sam usput imala tipove i bila zaljubljena u njih. Treći, i ko kaže treća sreća, jebem li mu majku neznalačku, drko me je pet godina, od čega smo tri nedelje proveli zajedno, dve godine u platonskoj ljubavi i igri mačke i miša, a zadnje tri se nismo ni viđali ni čuli da bi se sve okončalo u jednom susretu kada sam ja rekla „to“ a on je rekao „nemoj“. Tako sam naučila da ću radije da izgubim pet minuta ponosa nego pet godina života. Jer dokle god imaš "tamo nekog" u glavi, imaš mesto na koje možeš da se vratiš, trenutak u koji možeš da pobegneš kada ostaneš sam na žurci mrtav pijan i gledaš ljude oko sebe kako se muvaju, ljube ili jure ka prvoj slobodnoj sobi, dok ti u sebi juriš u taj osećaj od kojeg telo počinje da ti bridi, svi zvukovi ti postaju suviše glasni, suviše iritirajući, sve se odjednom pretvara u neke asocijacije na uspomene a pitanja zašto, zbog čega i dokle više, vise sa svih tih sećanja kao etiketa. Ali šta ako si to mesto u glavi odlučio da ubiješ da bi nastavio dalje? Šta ako su paketi prošlosti počeli da ti usporavaju korak, da te umaraju, sputavaju, koče? Ako ih ostaviš na neko mesto odakle će samo da ti koriste umesto štete, da li onda ostaješ siromašniji i prazniji za jedan prostor u glavi, u sebi? Koliko vremena ti je potrebno da bi se odlučio na taj korak i šta sve treba da se desi da bi kročio u trenutak kada shvatiš da ti se neće vratiti, da se neće promeniti, da više ne želite isto, da je to bilo neko drugo vreme, da ste oboje bili neke druge osobe, da sve što je danas ostalo povređeno jeste tvoja sujeta, ili da jednostavno više nije bitno!?! Ili možda samo treba da se umoriš od čekanja da ti se nešto desi i da sam kreneš za onim što želiš. A šta sam ja želela?
- Što izgledaš tužno ko da su ti sve buve pobegle?
- A? – dižem pogled i susrećem se sa ćelavom glavom. Pogledam u flašu, prazna, uštipnem se za obraz, ijaoo je tu ali ne i dizanje iz kreveta. Pogledam ponovo ispred sebe i vidim ljudski lik, poprilično prijatan moram reći, muški, da li treba da dodam?
- Šta si se odjednom smorila?
- Otkud ti znaš da sam se odjednom smorila?Da me nisi moždao gledao celo veče?
- Možda jesam! – kul, pomislim u sebi i nastavljam onim sitnim, malim, glupim razgovorom, koji treba da pokaže kako sam ja fina a on kao zainteresovan za mene i kako sve ovo treba da mene, kao žensko, navede na zaključak, ili misao, kako bi on mogao biti moj novi dečko. Da li je to bilo ono što sam želela?

SMS poruke

Uh, nema ništa lepše nego kad ti zazvoni telefon koji te obaveštava da ti je stigla poruka. Gore od toga je kad pošalješ poruku pa čekaš drukaru da se oglasi da je poruka pročitana. Ali najgore od svega toga je kad ti je dečko Grk i ne zna da piše "po engelski" pa onda dobiješ poruke sledeće sadržine koje posle moraš da dešifruješ uz pomoć celog komšiluka.

1) Hallo haou are you?I am about to eat my father many.
2) I have be to toktore the have see my end I have to go the next monday to take about I feel so seak I miss you.
3)She: where are you now?
He: I am in olive. I go to see I go to live you from heiare
She: Explain!!?
He: I live now from now
4) My sead baby (sead=sweet)
5) I give a cole at nite about 9 klock at naid
6) Sory to dond send you so many masitge bad I have a lote warke
7) I am home end soon I weile slep behaine you I mind that many many kiss miss my elitle beat many many
8) I am don dauon fore a coffe (don dauon = down town)
9) I have take a swaoure end now I go to eat me mother I thig of you ole the time!

Odgovor

Dan kada sam shvatio da je sve jedan trenutak, bio je dan kada sam u njenom džepu našao poruku koja glasi: "A za one kisses ćemo da se dogovorimo već... negde u decembru ;-)".
To nije bio moj rukopis, to nije bila moja olovka, to nije bio moj papir, to je bila moja devojka od trenutka.

Milan Mladenovic

(21. septembar 1958 - 5. novembar 1994)

"odlazim sam, ostaju za mnom kosa i glas
štit koji nosim, svetlo neona, reči i slike u noći"

Promeniću svet do kraja pesme.
Igraću pijani ples u ritmu vetra
Pustiću sunce da topi ljubav,
između sveta daleko od nas.

Došao sam da te nosim,
da se ne bojiš,
da ne govoriš nema me,
da zatvoris oči,
da ne zaboraviš reč po reč.

Došao sam da te nosim
u kuće mojih predaka,
da ti pričam da noći nema,
da odustaneš,
da želja je glad je vatra.

Promeniću jezik, pokret, telo.
Govoriću reči tuđe pesme.
Došao sam da ti kažem čuvaj me.
Moj korak je moje ime,
Čuvaj me!

Thorntons

Prošlo je 01:45. Nisam više mogla da se pretvaram da spavam.
- Gde ćeš?
- Ne mogu da spavam, idem da vidim šta ima na TV-u.
- Opet si nešto istripovala - sigurno, pomislih u sebi
- Oh, honey you have no idea - rekoh.
Tripovi su drugačije za svakoga, mislila sam u sebi dok sam šaltala kanale. Mene moji čine hladnom i nezainteresovanom a u stvari sva gorim iznutra. On je voleo da ih prespava. To je bila najlepša stvar u našem odnosu. Uvek postoji jedan koji je jači i jedan koji nije u toku sa samim sobom. Većina mojih veza bila je zasnovana na lažima i uzajamno prihvaćenim iluzijama, ova je pripadala ovoj drugoj kategoriji.
Posegla sam rukom u torbu za cigare i našla zgužvan papir od Thorntons bombonjere. "Nije loše" pomislih u sebi -bilo- rekoh na glas.
- `Si rekla nešto?
- Da, vraćam se za minut.
Odlazim u kupatilo, tuširam se, uzimam stvari sa stolice i izlazim napolje. A napolju hladno i bez vetra. Vazduh težak i vlažan. Ulice pune ljudi, mladi, stari, pijani, uduvani, kreću su polako ili u žurbi, svi veseli ili prividno srećni. Na ćošku, jedan mladić je svirao i pevao:
"In his boat and through the dark he rowed
Chained to oar and the night and the wind that blowed
Horribly 'round his ears
Under the bridge and into your dreams he soars
While you lie alone in that idea-free sleep of yours
That you've been sleeping now for years

And he wants you
He wants you."*

Malo dalje odatle vidim dvoje koji se ljube na crvenom semaforu. To me podseti da u kolima imam još Thorntons bombonjera.

Kad sam se vratila, on je pričao telefonom. "Nadam se da nije neka šema", rekoh sedajući u fotelju. Odmahnuo mi je rukom i nastavio da priča: "Ma ne znam šta da ti kažem, ona je..."
Vadim bombonjeru. Thorntons , the Art of Chocolatier, piše. The art of seduction, pre će biti, mislim se u sebi. Uzimam preostalih šest komada a praznu kutiju bacam na pod. Prve dve jedem halapljivo a treću prevlačim preko usana zatvorenih očiju a potom je topim u ustima. U tom trenutku čujem ga kako me pita:
- Šta želiš da radiš?
- ...da vidim Kipar - odgovaram ne otvarajući oči.
- Otkud sad to?
- Eto tako, interesuje me.
- Mogli bismo da se vratimo u krevet?!
- Boli me glava, možda kasnije.
Ne odgovara ništa, odlazi u sobu. Ostajem da sedim u tišini i mraku. Pitam se, kako li je na Kipru?

napomena:*Nick Cave - He Wants You (odlomak)