Muzej prekinutih veza
Danas sam bila u Muzeju prekinutih veza, u Galeriji Magacin. Stigla sam u poslednjem trenutku jer su već krenuli da skidaju eksponate. Smetala mi je buka koju su tom prilikom pravili pa nisam mogla u potpunosti da se udubim u ono malo predmeta što je ostalo. Ipak, ono što sam videla toliko me je prodrmalo da sam momentalno otišla kući sa posla i to taksijem, koliko mi se žurilo i krenula da kopam po mojim predmetima koji imaju neku posebnu priču.
Našla sam prvo pismo i prvo ljubavno pismo koje sam u životu dobila. Osoba koja ga je poslala nikada nije imala neki uticaj na moj život mada smo se družili tokom letnjih raspusta. Smejala sam se danas isto kao i 16.05.1990 kada sam ga prvi put čitala.
Potom sam našla par pisama i prsten. Zabavljali smo se nekih tri, četiri meseca. Krenulo je neobavezno jer se od samog početka znalo da će ići u Australiju. Za Novu Godinu, 1999., poklonio mi je prsten. Sve je izgledalo kao zezancija kroz koju mi on poručuje nešto ozbiljno, ali ja jednostavno tada nisam razmišljala o tako nečemu. U januaru 2000. je otišao i od tada nije dolazio u Beograd. Njemu je posvećena pesma Izvini.
Treći predmet koji sam našla je mrežna karta. U jednom trenutku svog života na kratko sam živela u Batajnici sa tadašnjim dečkom. Mislim da smo se zabavljali mesec, dva, kad smo odlučili da se ja preselim kod njega, kao na kratko, zbog učenja i ispita pošto smo studirali zajedno, a njegovi matorci su otišli negde u Afriku na rad kad je napunio osamnaest tako da je živeo sam. Cela stvar je pukla posle nedelju dana pošto sam se uselila a ostali smo zajedno na gajbi još mesec. Kada sam odlazila mrežna karta je ostala slučajno u mom računaru. Ali ono što slučajno nije ostalo i što sam mu vratila u komadima su njegov HD i KOMODOR!!!
Potom kutija dugog Winstona, meko pakovanje iz 1998. Smuvao se sa Sofijom, devojkom mog tadašnjeg najboljeg druga, Šomija. Šomiju i meni nije ostalo ništa drugo nego da do kraja popušimo cigare koje je on zaboravio kod njega veče kada ju je upoznao.
Plava kesa sa dve knjige unutra. „Dečak i devojčica“ od Roberta Grosa i „Nije fer Davide“ od Afraim Kišon-a. Kupljene mesec i po dana pred rođendan jer on živi na Kipru i tad je bio u Beogradu pa sam htela da iskoristim priliku i da mu dam poklon dok je tu. Posvađali smo se isto veče kad sam planirala da mu ih predam preko SMS-a. „Nije fer Davide“ sam zadržala za sebe a „Dečak i Devojčica“ su ostali kao uspomena na celu priču i opomena da ne treba pisati po knjigama!
Interesantno je da od svoje najveće ljubavi, koja je trajala pet godina, barem u mojoj glavi, imam priču Cup of Coffee i majicu Linkin Park koju moj brat sad nosi kad ide na posao. On je inače automehaničar.
Sa druge strane, moj mama čuva pesmu koju joj je tata poklonio dok je muvao, tata sliku neke Vesne u miniću koja ima debele noge, a brat tetovažu na levoj ruci u spomen devojci koju je zaprosio a posle oterao u tri lepe kad je shvatio neke stvari o njoj.
