Pet minuta

Znaš kako ja to zamišljam?
Ti spavaš. On uleće u sobu. Dere se! Budi te! Gledaš ga dok stoji iznad tebe i maše rukama u grču. Reči ti još uvek ne dolaze do svesti, samo posmatraš njegov mefistovski izraz lica. Bunovna si.
Polako ustaješ. Trgneš se od straha jer uzima tvoje stvari i trpa ih u torbu. Šapućeš "Smiri se". Okreće se ka tebi. Baca ti torbu u ruke i gura iz stana. Ti si sitna, ne treba mu mnogo snage za to. Gađa te onim tvojim teget, letnjim sandalama i nestaje iza vrata. Čuješ bravu u vratima kako se okreće. Neće se više vraćati.Treseš se od straha dok nazuvaš sandale i ideš do lifta. Sandale klepeću, ali ti to ne čuješ. Pritiskaš dugme, čekaš deset minuta, ali ti to ne primećuješ. Neko drugi bi krenuo stepenicama, samo dva sprata niže, samo što pre da ode odatle, ali ne i ti. Ti si unezverena, vrtiš se u krug, privijaš tašnu uz sebe, grižeš ruku. Ulaziš u lift, drhtiš. Tri, četiri, pet puta nervozno stiskaš PR dugme. Počinješ da plačeš, ne prestaješ da se treseš, razmišljaš da me pozoveš. Vreme kaže 04:23, kasno je ili rano za mene.
Sad si već kod kola. Tražiš ključeve, ubacuješ ih u bravu, pališ auto i odlaziš. Voziš kao kada si pijana. Kršiš sva pravila, dereš se uz muziku kroz suze i nekontrolisano smeješ.
Šta je dalje bilo sa tobom, nije ni bitno. Ni za tebe, ni za mene, ni za ovu priču.